Poruku podrške našoj Teodori poslao je  SAVO BOJANIĆ iz Beograda.

ZAHVALJUJEMO SE NA SVAKOJ REČI KOJU JE NAPISAO

 

 

Draga Teodora, nastavi da živiš, molim te! Živi, jer proći će i uspećeš!

Danas napiši sebi pismo koje ćeš otvoriti za svoj trideseti rođendan. Želimo da vidimo tvoj razgovor kao devojka sa matorkom – Ej, imaćeš trijes’, čoveče!
“Nadam se da si srećna. Da imaš normalnog dečka. Možda imaš i muža i decu – svašta ljudi uspeju da postignu do tridesete. U tom slučaju se nadam da se nisi udala za tamo nekog šarlatana. Možda si naučila da kuvaš. Možda se više ne napiješ od jednog bambusa i ne nosiš više starke. Crtaj i piši više! Znam da ono što nacrtaš ili napišeš možeš da ostvariš! Šta god da si uradila za ovo vreme (ili da nisi) želim ti da uradiš! Budi ti, jer si jedina i super si lik!”
A mi svi oko tebe ? Oteli smo reči iz ruku, iz glava, iz nas. Nahranili onu pticu koja se nikada nije umorila od unutrašnje borbe sa tvrdoglavim glavama i kaznili ih dajući im da ti otkriju koliko tvoj pogled znači. Koliko značiš ti i tvoj život. Gledamo njihovo: “Baš nas briga“, kako se sapliće ispod naših nogu.
Pisaćemo za tebe i o tebi, da nam ni san neće dozvoliti da stanemo dok započeto ne završimo.
I da… Nastavi da živiš, molim te! Živi, jer proćiće I uspećeš !