Reporter “Vesti“ u Frankfurtu, posetio Teodoru Vranješević i razgovarao sa roditeljima, Natašom i Bogdanom.

Prenosimo tekst u celosti.

 

Izvor – www.vesti-online.com

Reporteri „Vesti“ u Frankfurtu: Teodora, izdrži!

Teodora Vranješević (9), iz Kragujevca, zajedno s ocem Bogdanom i majkom Natašom, prošla je golgotu od kada joj je u rodnom gradu dijagnostikovana smrtonosna mijeloidna leukemija. Zahvaljujući lekarima i dobrim ljudima iz dijaspore i matice koji su skupili ogromna sredstva za lečenje na Univerzitetskoj klinici u Frankfurtu, stigle su i ohrabrujuće vesti: Transplantacija kostne srži obavljena 14. jula dala je dobre rezultate, a prošlog ponedeljka doktori su nakon skoro tri meseca dozvolili da Nataša svoju mezimicu provoza po bolničkom krugu u invalidskim kolicima.

Ali samo na sat vremena i uz velike mere opreza, jer bi i najmanja infekcija mogla biti kobna. Zato je devojčica i usred leta obučena do grla, a na ustima i nosu ima masku koja brani virusima i bakterijama da dopru do bolešću, teškim lečenjem i operacijom iscrpljenog Teodorinog organizma.

Briga dan i noć

Na razgovor s reporterima „Vesti“ prva je stigla Nataša. Bleda, mršava i iscrpljena upućuje nam osmeh, a za ruku vodi šestogodišnjeg Teodorinog brata Đorđa. Pomalo stidljivi dečak brzo se opustio i ispričao nam da će ovih dana krenuti u Internacionalnu školu u Frankfurtu, sa još nekoliko mališana, koji još ne znaju ni reči nemačkog jezika.

– Ako se Teodorino lečenje i dalje bude odvijalo u najboljem mogućem smeru, predstoji nam najmanje još godina boravka u Frankfurtu, pa se Đorđev polazak ovde u školu podrazumevao – kaže nam Nataša.

Bogdan je u smeni kod Teodore, neko stalno mora da bude uz nju. Treba joj dodati vodu, odneti je do toaleta, dati sedative zbog bolova, jer ona ne može na noge. Mišići su joj zbog bolesti i dugog ležanja atrofirali, ali nadamo se nada da će devojčica uskoro uz pomoć fizioterapeuta ponovo prohodati, kaže majka Nataša.

Sve je rizik

Nataša nam rukom pokazuje nedavno useljeno dečje odeljenje na Uni klinici.

– To je sterilni blok i u svakoj od sedam soba nalazi se po jedno dete. Kada tamo ulazimo moramo da budemo obučeni u sterilnu odeću. Ne sme da se rizikuje neka infekcija u ovoj fazi lečenja, kada se zdrave matične ćelije donora bore da preuzmu kontrolu nad njenim organizmom – naglašava Nataša.
Vranješevići su smešteni u obližnjoj Roditeljskoj kući. Za sobu, malu kuhinju i kupatilo moraju da izdvoje 900 evra mesečno.

– U gradu bi možda našli nešto jeftinije, neki su nam zemljaci nudili besplatan smeštaj, u Ofenbahu recimo, ali to sada ne dolazi u obzir. Moramo da budemo blizu Teodore, jer ona zna i u pola noći da nas zove zbog neke potrebe. Tada moramo da se odmah stvorimo pored nje – priča Nataša.

Ovo ni krvniku ne bih poželeo

– Kada bi, ne daj Bože, neki krvnik pobio celu moju familiju, ne bih imao srca da mu za odmazdu poželim golgotu kakvu smo Teodora i mi prošli – zagledan negde odbija Bogdan dim s ko zna koje cigarete.

Teško je zamisliti kroz kakve je muke prošla Teodora. Hemioterapije na Institutu za majku i dete u Beogradu, nastavljene su u maju u Frankfurtu, ali još intenzivnije, jer su joj prvi nalazi u Nemačkoj bili gotovo katastrofalni.

– Lekari su nam rekli da bi bilo prekasno da smo stigli koji dan kasnije. Jake hemioterapije posle nekoliko dana proizvele su užasne opekotine. Koža joj je bila spaljena i na sebi nije mogla da ima ni komadić odeće. Kada je jedan lekar video njeno, kao rak crveno telo pokriveno plikovima, samo je viknuo „Oh mein Gott“. (Moj bože) i nestao – drhti Nataša i na telefonu pokazuje slike izmučenog tela ćerke.
Mesec pre operacije Teodora je dobila tešku infekciju od katetera koji je od prvog dana zaboden u njenu ručicu. Lebdela je između života i smrti, ali se izborila i s tim teškim izazovom.

– Kada je 14. jula napokon stigao dan za transplantaciju koštane srži lekari su konstatovali upalu pluća. Odlučili su da se operacija obavi kako je planirano – kaže Nataša i ističe oprezni optimizam, jer je ovo Teodorina prva dobijena bitka protiv mijeloidne leukemije.

Muke do dijagnoze

Lekarima u Kragujevcu dugo je trebalo da postave pravu dijagnozu.
– Za to vreme živahno i na nestašluke spremno dete naprosto se gasilo pred našim očima. Neki su nam govorili da umišlja bolest, jer možda ima probleme u školi, a tek je bila pošla u drugi razred. Bilo je i onih koji su pitali kakav nam je brak, jer ona možda zbog naših svađa traži više pažnje – ogorčena je Nataša.

 

Na konačnu pobedu mora čekati barem pet godina.

– To je rok posle kojeg imamo pravo da saznamo i identitet donora. Za sada znamo da je Nemac u pitanju. On bi bio donor i da je operacija obavljena u Beogradu, ali su nam tamo lekari preporučili Frankfurt, jer ovde zaista imaju ogromno iskustvo s ovom bolešću, što se vidi na svakom koraku.

Osmeh i ispod maske         

Nataši zvoni telefon. To Bogdan javlja da su doktori dali zeleno svetlo da Teodora i tog dana izađe na sat vremena van sterilne sobe. Majka je žurno otrčala da ih dočeka s kišobran jer je upravo počela da sipi slaba kišica. Zamolila nas je da pripazimo na malenog Đorđa. Dečak se zabavio bacanjem mrvica hleba vrapcima jer je već navikao da ga u nuždi, roditelji ponekad ostave na brigu i njemu nepoznatim ljudima.

Ubrzo stiže Teodora koju majka gura u invalidskim kolicima. Devojčica pokušava da se osmehne objektivu našeg foto-aparata, ali se teško vidi jer joj maska prekriva više od pola lica. U jednom trenutku se grči i savija.

– Boli li te – brižno pita Nataša, a devojčica samo klima glavom.

Još ranije smo od Nataše saznali da devojčica trpi jake bolove, zbog čega je lekari doslovno „kljukaju“ morfijumom i sedativima. Pitamo je da li je gladna, jer sedimo u restoranu u bolničkom krugu dok ona gleda brata koji se bori s velikim tanjirom špageta, ali ona samo odmahuje glavom.

– Teodora na usta nije uzela hranu već više od dva meseca. Ono što je potrebno njenom organizmu dobija intravenozno. Nadamo se da će sada, sa prestankom hemioterapija, konačno početi da ponovo uzima i čvrstu hranu – kaže nam Nataša i ohrabruje se osmehom kojeg upućuje ćerki.

Oprostili smo se s porodicom Vranješvić, za koju se ipak ukazalo svetlo na kraju dugog i mračnog tunela u kojem su se našli pre više od godinu dana.

Teodora i brat Đorđe

 

 

 

 

 

 

Ogromno srce dijaspore

Pre operacije Teodori su bili potrebni takozvani grenulociti, sastojak krvi koji je barem na 24 sata trebalo da podigne njen vlastiti imunitet. Tražio se donator njene krvne grupe (nula pozitivan).
Lekari su pitali Natašu da li može da obezbedi barem troje ljudi s tom krvnom grupom, koje bi testirali i izdvojili najpovoljnijeg donora. Ona se setila grupe na Fejsbuku pod nazivom “Žene-Ženi – Frankfurt na Majni“, koju je nekoliko dana pre toga videla.

– Grupa ima 5.000 članica poreklom sa prostora bivše Jugoslavije: Hrvatice, Bosanke, Srpkinje… Poslala sam im poruku i za samo nekoliko sati u bolnicu se javilo više od 100 ljudi s tom krvnom grupom. Lekari su bili zapanjeni tolikim odzivom. Nisu mi verovali da ne živim u Nemačkoj već godinama kada imam toliko prijatelja koji su mi priskočili u pomoć. I sada mi suze zahvalnosti pođu na oči. Veliko im hvala – kaže Nataša.

izvor:  www.vesti-online.com